Адаптација првака

knj

„Уписао је шта је хтео, али сада му се не допада.“

„Овај смер је претежак за њу, прећи ће у другу школу.“

„То му није била прва жеља, пробао је али не иде..“

„Одједном ређа слабе оцене, не знам шта се с њом дешава.”

„Не уме да се уклопи у друштво“

„Свађа се са професорима, сви су му криви“

Ово су најчешће реченице које родитељи наших првака изговарају када дођу да се пожале на проблем адаптације њихове деце на нову школску средину.

Проблем адаптације је ретко једнодимензионалан, то је низ потешкоћа које се преплићу и удружују, а онда у једном тренутку ескалирају и просто провоцирају потребу за променом. Природно је и зрело променити нешто када наиђемо на препреку, јер сама се највероватније неће склонити с пута, али врло често срљамо у радикалне промене, скрећемо с пута или одустајемо од пута, пре него што уопште покушамо да учинимо нешто да  бисмо је  прескочили и наставили својим путем даље. Конкретно, ако ваше дете показује понашање које личи на проблем адаптације, најпре активирајте све снаге детета, породице и школе уместо да исхитрено реагујете и решите да моментално потпишете исписницу. Као и већина проблема у животу и овај се решава у неколико ситних али сигурних корака, полако и поступно, без наглих одлука.

Свака промена у животу детета јесте потенцијално стресна ситуација и зато је сасвим природно очекивати одређене проблеме у учењу, дружењу и понашању када дете пређе из основне у средњу школу. Врло је важно како се родитељи поставе према тој промени на самом старту, какав ће јој предзнак дати: плус или минус. Промена не значи нужно нешто лоше и зато излистајте лепе стране овог искуства пре него што се деси, разговарајте о дететовим очекивањима, уверењима, осећањима, сетите се својих искустава, представите то као природну фазу коју сви доживљавају и преживљавају.

Важно је посматрати дете пажљивије у том периоду, водити рачуна да ли дете успешно савладава нове захтеве који се пред њега постављају. Уколико видите да их само решава, с муком али успешно, похвалите труд и сналажљивост, немојте жалити своје дете што мора да се мучи и правити проблем тамо где га нема. Ваше дете је само научило битну лекцију: некад морамо да истрпимо непријатност и потешкоће да би нам било боље и да бисмо се изборили за своју позицију.

Међутим, уколико приметите да му је потребна помоћ и да заиста не може само, најпре разговарајте да откријете прави проблем. Већ видим како неки од вас журе да реше проблем уместо детета тако што ће, например, одјурити у школу и тражити разговор са проблематичним наставником. Успорићемо мало овде. Ваше дете има потенцијал да се само избори са препреком. Ваља увек поћи од овакве позитивне претпоставке све док се не докаже супротно. Можда му је само потребна мала подршка са стране. Охрабрите га, потребну му је да осети да ви  верујете у њега, да би само веровало у себе. Заједнички осмислите стратегију превазилажења препреке, послужите се психолошком литературом, пратите свој заједнички  пројекат,вреднујте га, мењајте по потреби. Ово је јако важан корак, уколико га прескочите, пропустили сте шансу да ваше дете развија вештину фрустрационе толеранције која ће му у животу затребати барем једно хиљаду пута. Шта то значи бити фрустрационо толерантан? Препрека ће бити много а они ће бити спремни да их сами превазиђу тражећи решења уместо да падну, клону, бесне и одустану или се чак потпуно обесхрабре. Биће толерантни на фрустрацију. Схватиће и прихватиће да је фрустрација део живота, да није лако али је решиво и да је потребно бити довољно јак и способан да би се реаговало на адекватан начин. Дете тако сазрева у психички стабилну особу која преузима одховорност за своје поступке, а не у пасивно зависну личност која очекује од других (најпре родитеља) да одлучују уместо ње и решавају њене животне проблеме.

Дакле, проблем не решавате ви, већ ваше дете, уз вашу помоћ.

Који су то могући проблеми?

-Неразвијене радне навике.

Овде је проблем у недостатку разрађених метода учења, кампањско учење и неозбиљан приступ школским обавезама који се можда у претходној школи толерисао или је ученик успевао на „памет“ или „добро памћење“ да добије добре оцене. Насупрот томе, сада се можда захтева озбиљнији приступ, већи труд за савладавање стручних предмета, а критеријуми су строжији самим тим што је у питању виши степен образовања. Навике није лако мењати, али је итекако могуће, уз труд, жељу и подршку.

-Недостатак мотивације

Тренутни недостатак мотивације може да се јави ако дете није уписало шта жели па је у старту разочарано и не жели чак ни да да шансу школи или одређеном профилу. Овде је потребно тражити позитивне стране, развијати позитиван став према школи на различите начине нпр кроз ваншколске активности, детаљније упознавање школе ,зближавање са друговима из разреда, наставницима итд. Могућ узрок недостатка мотивације је и неки тренутни догађај који обузима сву пажњу детета нпр болест, развод, смрт блиске особе,…Тада не можемо ни очекивати лаку адаптацију, али је важно и да се дете не ослободи у потпуности од свих обавеза јер то може водити у депресивне мисли. Дете треба време, свој темпо и пуно подршке у овом случају. Недостатак мотивације може да буде и хроничан, када дете има неке друге приоритете у животу као например спорт, рад, хоби,…Потребно је помоћи детету да сагледа важност школовања у перспективи будућности.

-Лоша породична клима

Недостатак емотивне подршке у породици може бити узрок неприлагођености. Породица је уточиште, а ако уточиша нема дете је изгубљено и сувише слабо да се бори са проблемима. Овај проблем захтева дуготрајније и свестраније ангажовање свих чланова породице.

-Превише промена у животу детета

Бескрајни низ истовремених промена такође отежава овај процес. Треба задржати рутине колико год је могуће, задржати познате групе нпр. спортске, вршњачке, оне које су референтне, односно обезбеђују потребан осећај припадности и сигурности. Немојте планирати друге промене у то време, једна промена је доста.

-Притисак вршњака

Може се врло лако десити и промена става према школи због притиска вршњака (није кул бити одличан, ин је бежати са часова и сл.) Овде је у питању слаб карактер детета и снажна, а незадовољена потреба за прихватањем околине. Детету треба помоћи да се одупре притисцима и следи сопствене идеале. Ин је имати сопствено Ја.

-Неприлагођено дете

Дете може једноставно да одскаче из социјалне околине, да се не уклапа  ни у једну групу из разних разлога. То може бити проблем који се вуче још из основне школе. Овакви проблеми се чешће одражавају на социјализацију него на оцене. Уколико проблеми нису неуротске природе, довољно је да дете охрабримо да буде оно што јесте, али и да сасвим сигурно може да пронађе сродну душу у новој средини, уколико се потруди.

-Дете очекује да се школа прилагоди њему

Дете треба да се прилагоди школи, а не обрнуто. То не могу да схвате егоцентрична, презаштићена деца, попустљивог васпитања, са такозваним спољашњим локусом контроле( други су криви за све што не ваља). Овакво понашање неретко је одраз родитељског става и због тога је у овом случају родитељ обично несвестан проблема.

-Непотпуна адаптација

Може се десити да су оцене добре, а  уклапање у друштво проблем или обрнуто. Овде лежи потенцијал јер једно може бити мотиватор за друго. У помоћ позовите реченице типа „Ако желиш да останеш са тим друштвом биће потребно да завршиш разред са позитивним оценама“ или „Пробај да се уклопиш у друштво тако што ћеш им помоћи да уче“

Уочили сте проблем, подржали дете у борби са проблемом, али ништа се значајно не мења? У том случају крећемо корак даље, тражимо сарадника унутар школе. Прва особа која вам стоји на располагању јесте одељенски старешина. Разговор са одељенским старешином вам може обезбедити вишестрани поглед на проблем и заједнички ћете сложити слагалицу. Оно што се дешава у школи и оно што се дешава у кући врло често има мало додирних тачака јер се дете просто прилагођава на различит начин различитим срединама. У неким случајевима ова сарадња ће бити довољна- ојачали сте снаге, укључили школу као савезника, а не као непријатеља који даје санкције, не знајући шта се крије иза одређеног понашања. То много значи. Дете осећа да није само, осећа се сигурније јер има двојаку подршку, схвата да је још некоме стало, да је борба заједничка. Очекивања више људи могу бити стимулативна.

Када приметите да проблем почиње да омета дете у свакодневном функционисању, утиче на расположење, навике, сан, апетит, здравље и слично, то је знак да би требало активирати педагошко- психолошку службу школе. Саветодавни рад ће понекад бити потребан само детету, а понекад и самим родитељима. Овај корак подразумева мало дужи, континуиран процес, промене се не могу очекивати преко ноћи. Често питање јесте колико дуго чекати? Универзални одговор не постоји јер је у питању индивидуални приступ, али треба знати да је сасвим природно да процес адаптације траје неколико месеци (3 до 6), а понекад и читаву годину. Важно је да се реагује на време и важно је знати да исписивање из школе јесте тек крајња солуција, када исцрпимо све снаге и могућности, а резултата нема.

Ако хоћемо да одредимо тачан тренутак када можемо рећи- прилагођавање је готово, онда је то време када ученик за школу може да каже “Моја школа“, за разредног старешину “Моја разредна“ итд. Дакле, идентификација ученика са школом и разредом као групом је оно што очекујемо, али резултати попут редовног похађања наставе, школског успеха у складу са могућностима детета и адекватне социјализације је оно што нам је дефинитивни показатељ успешне и комплетне адаптације.

уч      осмех

школски психолог: Санела Марковић

Advertisements
Posted in БИТИ РОДИТЕЉ ТИНЕЈЏЕРА, Oстали чланци | Leave a comment

Пет хиљада корака у борби против мрзовоље

48417181_2019020428176350_1884172173883473920_n

Мрско ти је да идеш у школу. Мрско ти је да одеш до радње. Мрско ти је да прочиташ књигу, средиш собу, обришеш прашину, чуваш брата. Мрско ти је да одеш на пиће са друштвом јер пада снег и хладно је.

“Он то воли да ради њему је лако” – честа реченица коју користимо као изговор. Али није све тако како се чини. Исте те ствари мрске су и нама: фитнес тренере да одрже тренинг, маму да скува ручак, професоре да прегледају контролни, васпитачице да чувају децу, мене да одем на трчање,…

Да би таква мрзивоља ишчезла, потребно је победити сам себе, а то значи започети оно што имаш на уму, мотивисати се и мислити на крајњи резултат. Многи људи кажу да је најтеже почети , што и јесте истина. Али када започнеш неку радњу и посветиш се томе у потпуности, на крају ћеш бити задовољан сам са собом и осећаћеш се више вредним.

Психичке, духовне и физичке способности су једна нераскидива и јака веза. Научници и психолози тврде да је за човека потребно да у току дана направи најмање 5.000 корака, што је приближно 4км. Физичком активношћу, као што већина вас зна, повећавамо хормон среће – ендорфин, а што смо срећнији то смо бољи према другим људима. И себи. Када си срећан, волиш себе. А волети друге не можемо уколико не волимо и сами себе.

Децембар је и ближи се крај 2018. године. Ово је прилика да на папир ставиш све шта би променио у новој 2019. години и да додаш једну битну ставку: НАПРАВИТИ 5.000 КОРАКА НА ДАН. И бити срећан, нипошто мрзовољан.

Ана Вјештица

Posted in Упознај себе!, Oстали чланци | Leave a comment

О ХИВ инфекцији из два угла

Ученици наше школе били су у прилици да слушају предавања на тему ХИВ-а и АИДС-а у два наврата, једном из угла доктора у организацији Црвеног Крста             (30.11.2018), а други пут из угла вршњака, члана Омладинског клуба Бачка Паланка (04.12. 2018).

IMG-b95f875aef7d4376e63c66d6ded363ba-V

Сталоженим, сигурним и охрабрујућим гласом доктор је објашњавао разлику између вируса и саме болести, која може али и не мора да се развије у организму након заразе. Кроз видео клип детаљно је описана процедура тестирања на присуство вируса коју је потребно да уради особа која сумња да је заражена.  То је неопходно да се уради након тзв периода прозора(6-8 недеља) јер се за то време формирају антитела у организму који се тестовима откривају. Лекар- саветник ће , уз потпуну анонимност, особи пружити неопходне информације и подршку у случају да је тест позитиван.

20181204_083923

Доминантним, наметљивим и застрашивачким гласом млади Стефан је питао ученике да ли и колико причају о овој теми са члановима породице, пријатељима и наставницима, поделио им папириће да поставе питање у вези са темом, преслишао њихово знање о начинима преношења, контрацептивним средствима и полно преносивим болестима. Показао им је застрашујуће слике последица које оставља овај вирус и тражио од њих да извагају шта је теже: Стиснути зубе и понос па тражити тај фамозни кондом у апотеци или трпети овакве последице цео живот?

Доктор је рекао да Бачка Паланка има 20 регистрованих особа које су заражене хив-ом и да не треба помислити да се то дешава само другима и само негде другде. Стефан је рекао да вирус не бира пол, доб ни било коју другу личну карактеристику, али да су у већем ризику они који често мењају партнере или имају незаштићен однос са неким ко је често мењао партнере.

Доктор је рекао да је посебно опасан асимптоматски период у ком нема знакова болести, јер особа не зна да је заражена, а може бити преносилац. Чак и као давалац крви. Стефан је указивао на непоузданост брзих тестова на хив који се могу купити у апотеци и информисао да је тестирање могуће и у Бачкој Паланци, на епидемиолошком одељењу Дома здравља.

Доктор и Стефан знају много о овој теми, али ни наши ученици нису потпуно неупућени. Одговарали су спремно на већину питања која су им постављена. Надамо се да су предавања оставила довољно јак утисак на њих и да ће им помоћи да развију исправан став према заштити сопственог здравља.

школски психолог Санела Марковић

Posted in Новости, Oстали чланци | Leave a comment

Посета “Црвеног Крста”

IMG-647a266a3a12b4aba56b8e3b9a7cf5e5-V

У среду 17.10.2018. године волонтери Црвеног Крста посетили су нашу школу у склопу едукације о злостављању и занемаривању деце, породичном насиљу, злоупотреби деце на интернету и трговине људима. Из овог предавања научила сам и сматрам да сваки облик насиља треба оштро осудити и применити адекватне казне за починиоце исtих преступа. Нарушавање права на живот и срећно детињство сматра се обликом насиља које угрожава физички и психички развој детета . Породица би требало да буде окружење у којем дете добија све оно што му је потребно за нормално одрастање ,али нажалост то није увек тако. У таквим случајевима потребно је на време спречити сваки вид злостављања . Уколико до тога не дође, таква деца читав живот живеће  са великом траумом и осећањем ниже вредности. Поред овога у последњих десетак година,  са развојем интернета, све је већи број деце и људи који путем друштвених мрежа буду преварени и изманипулисани . Најчешћи случај код овог вида злоупотребе је сексуално злостављање .Треба на време деци скретати пажњу да не улазе у расправе и дописивања са непознатим особама јер врло често иза свега тога стоји невоља. Још једна појава о којој можемо често да чујемо јесте трговина људима. Она подразумева продају и куповину неке особе. Такве особе се искоришћавају употребом силе, претње и одузимања личних докумената. Основни циљ трговине људима је остваривање зараде. Људи су принуђени да просјаче, врше кривична дела или пружају сексуалне услуге. Постоје још многи видови искоришћавања када се говори о трговини људима. Треба да будемо свесни да жртве било ког вида насиља и злостављања: мушкарци,жене,дечаци и девојчице жртве су против човечности. Нису битне ни године, ни порекло,ни образовање, нити  било која друга особина јер нема правила. Зато је потребно да се подиже свест о овом проблему и да сви ми као друштво учинимо да оваквих ситуација буде све мање.

Николина Вујовић 1-4

Posted in Новости, Oстали чланци | Leave a comment

“Срце”

IMG-2395b35942766506a3d4610cfaedd812-V (1)

Сваког од нас понекад живот заболи јако, али знамо ли заиста како је онима који живе у мраку предуго и једини излаз који виде јесте да одузму себи живот? Волонтерке центра за пррвенцију самоубиства из Новог Сада, две студенткиње психологије, дошле су 3. октобра да нам испричају причу о патњи, о саосећању, о заблудама, о храбрости и великом срцу.

Кроз своја искуства у раду са особама које баш од њих траже подршку у оним најмрачнијим тренуцима, оне су научиле да слушају. Чуле су их. Чуле су да самоубиство није тек импулсиван чин,  да се често дуго боре,  премишљају, ломи се у њима та одлука данима, недељама, месецима, да жене чешће покушавају а мушкарци чешће извршавају суицид, да  они који најављују не значи да неће то и учинити, да они који су покушали једном не значи да ће и други пут. Чуле су да универзални разлози за самоубиство не постоје, јер је поента у начину сагледавања ситуације, оно што је за неког трауматично искуство за другу особу  је тек мали стрес. Питати некога да ли има суицидалне мисли неће особу нагнати на то дело. Питати морамо да бисмо знали и питати морамо ако нам је стало, а тако и њима стављамо до знања да нам је стало, што је већ малецно светло у мраку,  једна искра наде. Можда не можемо да их разумемо јер нама је живот тренутно  светиња (што не значи да ће увек бити тако), али можемо да саслушамо, без осуђивања, без умањивања важности проблема, без убеђивања да разлога нема, да ће проћи…

А шта онда треба да кажемо? Немојмо се успаничити, већ само саслушајмо  шта им је на болном срцу, па онда рецимо:Ту сам за тебе. Ту је и Срце. Постоје људи којима је стало. Неки од њих могу да ти помогну да решиш проблем. Размисли још једном, да ли желиш заиста да нестанеш заувек или само желиш да нестане бол?

Број телефона центра “Срце” је 0800 300 303 и отворен је сваког дана од 17 до 23

Санела Марковић, психолог

Posted in Новости, Oстали чланци | Leave a comment

Општинско такмичење у стоном тенису

Processed with VSCO with  preset

Наша школа већ по традицији постиже велике успехе на разним спортским такмичењима (женски фудбал, кошарка, стони тенис, Уличне трке,…). Тако  и ове школске године од самог почетка стартујемо са успесима. Први успех забележио је ученик Никола Ђуран који је оправдао своје учешће на општинском такмичењу у стоном тенису.

После одиграних шест утакмица и исто толико победа, освојио је заслужено прво место. Замолили смо Николу да нам одговори на неколико питања:

ЕKО: Да ли си се посебно припремао за ово такмичење?

Никола: Припремао сам се, али не толико пуно. Веровао сам да ћу бити први, више се припремам за Окружно такмичење које следи.

ЕKО: Значи био си сигуран у себе? Ниси осећао трему и притисак пред такмичење?

Никола: Па био сам сигуран, знао сам да сам фаворит. Али није било баш тако лако, играо сам најбоље што сам могао, тако да није било пуно проблема.

ЕKО: Да ли се плашиш противника на окружном такмичењу и каква су твоја очекивања?

Никола: Наравно да се плашим, код мене су увек очекивања највећа. Доста је јака конкуренција. Има пар играча који су ме добијали, али од тада сам доста напредовао. Играм без оптерећења јер не улазим као фаворит, а то би могла да буде моја шанса против осталих играча. Верујем да могу да будем изненађење на том такмичењу.

Никола је ученик IV-3 и од своје десете године тренира стони тенис. Такође је нагласио да му је жао што нема ко да га наследи, јер је једини ученик у нашој школи који игра стони тенис. Због тога је могао да представља школу само у појединачној конкуренцији. Заједно са својим ментором проф. физичког васпитања Југославом Родић, показао нам је да само труд и вера у себе могу да донесу најбоље резултате.

Ми им желимо много успеха и среће на даљим такмичењима.

Разговор за ЕKО водила Ана Вјештица, IV-3

Posted in Новости, Oстали чланци | Leave a comment

У здравом телу здрав дух

Одржан Јесењи крос

Крос 2018

3. 10. 2018. традиционално је одржан Јесењи крос ССШ „Др Радивој Увалић“. Заједно са организаторима, професприма физичког васпитања Владимиром Тркуљом и Југославом Родић, сви ученици од I до IV разреда окупили су се на десној страни насипа, из реку Дунав. Атмосфера је била пријатна и пуна спортског ентузијазма који се осетио чак и међу професорима који су дошли да бодре своје ђаке.

Девојчице су се такмичиле у следећим категоријама:  I разред – 400m, II разред – 450m, III разред – 500m и IV разред – 600m, а првих пет места у свакој категорији заузеле су следеће ученице:

Први разред:

  1. Дубовски Kристина, I5
  2. Гајић Јована, I3
  3. Петковић Лана, I5
  4. Лаћарков Вања, I2
  5. Вујић Анђела, I2

Други разред:

  1. Kарановић Снежана, II4
  2. Маргић Николина, II4
  3. Грбић Јасна, II6
  4. Змијанац Милица, II3
  5. Ђурковић Бојана, II4

 Трећи разред:

  1. Шантић Ања, III4
  2. Јеличић Миљана, III2
  3. Мицковски Николина, III6
  4. Танкосић Ивана, III2
  5. Марина Мандић, III2 и

Четврти разред:

  1. Савић Миланка, IV1
  2. Хорњачек Ивона, IV3
  3. Бјекић Јована, IV3
  4. Вјештица Ана, IV3
  5. Пуђа Милица, IV3

Пошто су нашој школи дечаци малобројнији у односу на девојчице, они су се такмичили у категоријама: I и II разред – 550m и III и IV разред – 650m, а првих пет места заузели су следећи ученици:

Први и други разред:

  1. Трифуновић Немања, II6
  2. Локић Лука, I4
  3. Родић Михаило, II4
  4. Проле Александар, II4
  5. Порић Милан, II4 и

Трећи и четврти разред:

  1. Бошковић Милош, III5
  2. Пајкановић Немања, III5
  3. Божин Страхиња, III3
  4. Спремо Алекса, IV2
  5. Балаш Марко, III3.

Ученици који се налазе на првих 15 места, брзим кораком, наставиће такмичење на Уличним тркама које ће се одржати 19. 10. 2018. Професори су веома поносни на труд и успех својих ђака и надају се да ће и наредних година успети да одрже тај спортски дух наше школе!

Ана Вјештица,  IV3

Posted in Новости, Oстали чланци | Leave a comment

Како помоћи тинејџеру да стекне самопуздање?

 

Желимо да наше дете позитивно вреднује себе и верује у своје способности јер је то основ његовог осећања личног успеха и среће. Није толико битно колико далеко ће догурати, какав углед и статус ће заузети у друштву, колико је важно да буду задовољни собом и срећни тамо где јесу, као и да се не плаше да иду у сусрет својим жељама. Имамо ученике који су одлични, ангажовани и за пример другима, а ипак им недостаје самопуздање и свакодневно се осећају несигурно. Зашто?

Кажу да је разлика између успешних и неуспешних људи у томе што успешни иду у сусрет ситуацијама упркос несигурности, док неуспешни одустају због те исте несигурности. Дакле већина нас, мање или више, осећа некакву стрепњу пред неким новим изазовом, али они храбрији ће је просто прихватити и кренути у акцију, са свешћу да ће вероватно грешити, али кроз грешке ће и учити и на тај начин јачати самопоуздање. Деца која су високо самокритична и очекују превише од себе, такозвани перфекционисти, чешће имају мањак самопуздања. Како да им помогнемо?

Прва и најважнија ствар је љубав, а шта друго? Већ смо спомињали колико је важно показати љубав сваки дан, вербално и невербално. Неки би то назвали беусловно прихватање- волети свог несносног тинејџера, без обзира на све и ставити му то до знања јасно и недвосмислено, што је чешће могуће. Хладан родитељски став даје поруку детету да није вредно, а чим није вредно родитељске љубави, како ће бити вредно било чега другог?

Друга важна ствар је критика. Дете које је учестало критиковано и за најситније ствари доживљава себе  мање вредним. Наравно да нећемо хвалити онда када није заслужено, али је врло важно на који начин се даје критика. Критика увек треба да буде упућена на понашање а не личност („Чини ми се да ниси добро ово урадио“ уместо “Неспособан си“) Разлика је огромна јер ово друго је својеврсна етикета која не оставља простор за промену. Код прве варијанте указујемо на грешку али комплетна порука коју вербално и невербално шаљемо треба да буде: Ти као особа вредиш, без обзира да ли нешто знаш или не знаш, радиш добро или погрешно, све то може да се промени и ја верујем да ти то можеш.

Често родитељи журе да што пре саопште критику, док похвалу избегавају јер се подразумева да деца треба да буду добра. То је ,наравно, погрешно јер свака особа без обзира на доб треба похвалу и некакву потврду околине да је њено понашање исправно. Међутим , ни саме похвале нису свемоћне и довољне. Раније се мислило да ће дете имати веће самопоуздање што га чешће хвалимо, међутим то није сасвим тачно. Претерано хваљење може да доведе до нереалне самопроцене и високог прецењивања, нарцисоидности и егоизма, што је друга крајност коју свакако не желимо јер ће то лоше утицати на социјалне односе такве особе. С друге стране честе похвале код хиперсензитивног детета могу да подстакну зависност од похвала других. Дете верује да не вреди уколико неко други не каже да вреди. Тако добијамо комформисте који чине оно што ће изазвати одобравање околине уместо да створи један стабилан и реалан самоувид у сопствене вредности.

Искрена похвала ће сасвим спонтано и природно изаћи из вас кад ваш тинејџер уради нешто вредно поштовања и одушевљења, свака похвала коју треба да смислите са циљем да оснажи ваше дете је неискрена и некорисна. Они врло често то и препознају и онда се осећају још лошије. Радије дајте конкретну информацију , утисак , разговарајте о томе, питајте како он/она то доживљава, шта је било добро, а шта лошије,  да ли је могло боље и како да се следећи пут постави, на тај начин ћете више допринети јачању њиховог самопуздања него што ћете празном , успутном фразом “Браво“, „Сјајно“ и сличним.

Гледајте да не стварате осећај кривице код своје деце“ Види сад како сам се изнервирала због тебе, скочио ми притисак“ „ Ти увек поквариш сваки леп моменат“ Такве реченице провоцирају  осећање кривице које иде руку под руку са недостатком самопуздања и депресивним мислима.

Избегавајте поређење деце са другима  јер то урушава самопоуздање и подстиче  нездрав такмичарски дух и негативне емоције према супарнику у такмичењу. Једина особа са којом дете треба да се такмичи је оно само, сто значи да сваки следећи пут треба да буде бољи од претходног пута, да победи себе, свој страх и несигурност.

Похвалите труд, онда када је изостао повољан исход или још боље извуците то из њих постављањем питања: Шта ти мислиш да је било добро у целој ситуацији? Дођите заједнички до позитивног оквира: Дао сам све од себе у том тренутку, научио сам како не треба, искусио сам нешто ново, суочио сам се са страхом…Створите код њих став да неуспех не значи неспособност, већ само још један степеник ка ономе што желе.

Подстичите дете да изазива себе, али не претерујте ако видите да доживљава пораз за поразом, некада су лествице сувише високо постављене, па је потребно да их спустите мало. Превелика очекивања родитеља врло често доводе до несигурности јер дете има осећај да никада неће бити довољно добро, шта год да уради, да увек треба више, боље, да мора бити перфектно. А будући да перфектно не постоји- ето повлачења и пасивности.

Разговарајте о дететовој свести о себи:  Шта волиш код себе, а шта не волиш, зашто? Помозите им да пронађу што више врлина које поседују, а можда нису ни свесни, наведите примере: Сећаш се онда кад си се супер снашла у оној ситуацији.. Ставите њихов фокус на све успехе које су постигли.

Дајте сопствени пример самопоузданог понашања, не одустајте, не одлажите, не трпите, кажите, заузмите се за себе, борите се за своје снове. Немојте рећи- нисам таква особа по природи јер самопоуздано понашање се учи у било ком периоду живота. Урадите то због њих ако већ нисте због себе.

Помозите им да одреде приоритете, не може свако бити добар у свему, заједно дефинишите топ листу вредности и онда их усмеравајте да енергију улажу у том правцу, уместо да је расипају около због неважних ствари.При постављању и остваривању циљева укажите им на важност поступности и кретања малим али сигурним корацима.

На крају крајева,  пробајте сагледати позитивне стране несигурности– наводи нас да се преиспитујемо, коригујемо и напредујемо, зар не? Ако бисмо били поптпуно сигурни у себе онда бисмо стагнирали,убеђени да је само небо изнад нас. Овако, подстакнути несигурношћу учимо, вежбамо, трудимо се да је превазиђемо и тако док испитујемо своје границе ми заправо дивно растемо као личности.

 

Школски психолог: Санела Марковић

Posted in БИТИ РОДИТЕЉ ТИНЕЈЏЕРА, Oстали чланци | Leave a comment

Одредите свој циљ! -порука за прваке

download              download (1)
Увек је најтежи почетак. Поготово је тешко направити први корак у нешто непознато. То сте сада ви урадили. Послати сте у свет који је за вас велик и застрашујућ. А ту је и наравно притисак родитеља, родбине, пријатеља… такође и свест о томе да се можда нећете уклопити у нову средину.
Иако вам се чини да се некада не можете носити са свим тим очекивањима професора и родитеља, или са свим данашњим стандардима, морате бити свесни да нисте овде зато што нисте спремни на све то. Овде сте јер сте спремни и довољно зрели да издржите то што вас чека.
Да, спремни сте! Увек постоји и постојаће неко ко верује у вас и неко ко вам је стална подршка. Било да је то родитељ, ваш најбољи пријатељ или можда чак професор, постоји неко ко верује у вас.
Што смо старији, одговорност је све већа. На нама је да сами кројимо своју судбину. То не можемо да урадимо уколико немамо циљ који ће нас водити. То је оно о чему треба да размишљате ове године.
Важно је да утврдите све своје предности и врлине, да промените своје лоше навике и да будете свесни својих квалитета. Вера у себе је један од највећих “оружја” помоћу ког ћете остварити своје циљеве.
Али где је тај циљ? Шта је уопште ваш циљ? Е то је највећи проблем. У данашњем-модетном свету, ретко ко има циљ којег ће се држати дог год га не оствари. Немојте и ви бити једни од тих који не маре за своју будућност. Нека вам ове године циљ буде да одредите свој ГЛАВНИ ЦИЉ. Ви који волите технологију, рачунаре, програмирање, једноставно је, посветите се томе. Маштајте и правите план реализације вашег циља. Они који се пак проналазе у глуми, певању, писању, цртању, усавршавајте своје таленте, слушајте искуства других и трудите се да постанете што бољи.
Постоје и они који сматрају да нису добри ни у чему. То не може бити тачно. Морате само да се опробате у новим стварима у да истражујете да би пронашли оно у чему сте срећни. Посветите се себи и својој будућности. Много је лакше све то учинити док вас нешто инспирише. Али у свету који све више велича материјалне вредности, ђаци не успевају да се инспиришу на прави начин. Некоме је довољна једна прочитана књига да истраје до краја, а некоме је недовољна и максимална подршка његових најближих. Одуприте се таквом систему и тражите инспирацију и у најмањој ситници.
Овом свету је потребна једна изузетна ИНСПИРАЦИЈА.
Посветите се свом циљу и наћи ћете своју срећу у корачању ка њему.
Ана Вјештица 4/3
Posted in Упознај себе! | Leave a comment

Како до успешне комуникације са тинејџером?

 

images

Најпре треба знати и прихватити да је од старта до циља дугачак пут, препун неизвесности и непријатности, зато се не љутите ако некада будете имали утисак да се крећете уназад. Иако није игра, принцип је исти као код “Не љути се човече”- жеља, стрпљење и упорност су кључеви за успех.

Дакле, ваш тинејџер вам је “дао отказ”  и упослио неке нове клинце који се као боље разумеју у посао. Другим речима сад искључиво комуницира са вршњацима, а вас игнорише. Међутим, то што сте добили отказ не значи да не треба више да радите. Понашајте се као да је посао и даље ваш. Не дајте да вас избаце из игре. Мувајте се около и ловите повољне тренутке за разговор.

Држите комуникацију отвореном. Прихватите разговор онда кад они хоће, увек имајте времена за њих и онда кад реално немате, разуме се- увек можете наставити разговор касније, важно је да сте добили информацију и да сте и даље у игри.

Ви најбоље познајете своје дете, питајте га о ономе што вас занима онда кад је најотвореније,да ли пред спавање, док се возите у ауту, док радите кућне послове,онако успут, необавезно. Избегавајте разговоре типа састанака: “Желим да разговарамо”, сувише је формално, у таквим ситуацијама углавном спуштају завесу јер се осећају као да су на сцени.

Подстичите причу сопственим примером, испричајте шта вам се десило на послу или кад сте били млађи. Иако ће можда деловати као да их то не занима, ваши тинејџери воле да чују о вашем животу. На тај начин им стављате до знања да  разговор у вашој породици има значајно место, да је сасвим у реду причати о догађајима, ставовима и осећањима. Питајте их за њихово мишљење, покажите да је заједнички лепше и лакше сагледати ситуацију. Ваш тинејџер учи по моделу, ако сте ви отворени у комуникацији, већа је вероватноћа да ће и он бити.

Када вам се отворе, не очекујте вишесатне разговоре, то није њихов стил, нек буде кратко и јасно, не истерујте мак на конац, тако губите њихову пажњу- крећете се уназад. Боље и само једно поље напред него три уназад. Ослушкујте и пратите њихов ритам.

images (1)

Не оптужујте, избегавајте реченице типа:” Никад не причаш, увек нас игноришеш”,радије похвалите ретке тренутке кад причају.”Драго ми је да си ми то рекао” “Волим кад ми кажеш о чему размишљаш” Ти ретки тренуци комуникације треба да буду лепи, да би се за њих везала позитивна емоција вашег тинејџера јер ће једино на тај начин пожелети то да понови.

Не схватајте сувише лично кад користе изразе: никад, увек и сличне  речи, покушајте да схватите шта је испод тога, да читате између редова, нпр. њихово “Увек ми попујеш.”, преформулишите својим речима у “Значи нервира те кад ти говорим где грешиш?” Честитам, отворили сте комуникацију, идете пар поља унапред. Можда откријете да ваш тинејџер жели да учи на сопственим грешкама или да му смета што га често кудите а ретко хвалите. .Можда вам се то неће свидети, али могуће је да ћете схватити како и ви грешите у неким васпитним поступцима.

Не „пецајте се”. Бунтовно дете у вашем тинејџеру ће врло често провоцирати бунтовно дете у вама и онда ће се ваш разговор претворити у дечију свађу која не води ничему конструктивном. Колико год провокативни били, не дозволите да вас изместе из позиције одраслог. Није лако увек бити зрео и емоционално стабилан, али можемо да дамо све од себе. На пример ако мали бунтовник каже : “Ти си најгори родитељ на свету”, бунтовно дете у нама би одговорило” А ти си најгоре дете на свету”, док би одрастао у нама одреаговао нешто попут “ Шта је то што чиним као родитељ толико лоше? Или “Шта ти тачно смета у мом понашању?” Не значи то да ћете ви да се мењате по њиховој жељи, већ да ћете за почетак разумети њихово понашање, а онда ћете даље видети шта ћете с тим.,

Не одлучујте у њихово име, само усмеравајте, дозволите и признајте њихову зрелост и самосталност, иàко је само у повоју. Адолесцере значи сазревати, зато молим лепо- могу они то. Ако схвате да им верујете да могу да доносе добре одлуке, више ће поштовати ваш ауторитет.То не значи да треба да одустанете од својих васпитних принципа, треба јасно повући разлику између онога што је правило и не доводи се у питање ( нпр. Не смеју се користити психоактивне супстанце) и онога што је њихов лични избор ( нпр. Који ће спорт тренирати)

Поставите јасна правила, шта се сме а шта се не сме говорити и радити. Нећете дозволити анархију само зато што тамо негде у телу вашег тинејџера дивљају хормони.  контрола није у супротној спрези са добром комуникацијом. Иако вам никада неће то признати, њима су потребне границе, правила и забране,  они се осећају изгубљено у противном, отприлике као да су бачени у саобраћај без саобраћајних знакова.

Схватите њихове проблеме озбиљно, избегавајте убице комуникације као што су: “ Није то ништа, и то ми је неки проблем, какви те све чекају у животу, не драми” и слично. Жао ми је, изгубили сте њихово поверење, вратите се на старт!  У природи им је да драме и претерано реагују али да су свесни не би то радили. Не покушавајте да их освестите, добићете нешто попут: Ма не разумеш ти то…….Радије се распитајте како се осећају поводом тог проблема.

Знам, а ко вас пита како се ви осећате кад ваш драги адолесцент каже:  Остави ме на миру, не смарај и слично? Е па не чекајте да вас питају, кажите им како се осећате, дајте им шансу да се децентрирају и схвате вашу позицију. Уместо: “Е сад си претерао, кажњен си”, кажите “Осећам се лоше кад ми то кажеш јер желим да будем део онога што ти се дешава. Битно ми је да знам како се осећаш и да ли си добро…”. Браво,  поново сте у игри.

Нису сви тинејџери баш посебно вешти да  вербално изразе свој унутрашњи свет, зато читајте говор тела. Посматрајте невербалну комуникацију. Гледају вас дуже него обично? Мувају се око вас? Можда им баш сад треба разговор. Замишљени су за столом? Раде ствари механички? Можда имају неки проблем- ви сте на потезу.

Посматрајте склоности и интересовања вашег тинејџера, пробајте да будете део тога, да започнете комуникацију баш на том месту. Покажите занимање за сваки израз њихове личности, колико год вама можда деловало бескорисно то чиме се баве. Сваки корак ка бољем познавању вашег детета јесте корак ближе ка циљу.

Није фер! Колико пута сте само чули ту реченицу. Ако није у њиховом интересу, обично није праведно и спремни су на жестоку расправу да вам то и докажу. Ако имате једно такво дете које уме аргументовано да образлаже своје жеље и потребе, требало би да будете срећни јер та вештина ће му добро доћи у животу, али док узгајате такво дете многи дани ће бити праве битке. Треба их саслушати, наравно, али ако претерају потребно је да пресечете:„Добро, разумем те, али остајем при свом мишљењу и нећемо више расправљати о томе“.Таквој деци је просто потребно да изразе своје ставове и треба им то омогућити  и у ситуацијама када се разговара о свакодневним темама. „Шта ти мислиш о томе?“. Понекад им је важније да избаце то из себе, него сам исход расправе. А ако имате тинејџера ћутолога, ово питање је такође врло пожељно што чешће постављати.

Неким родитељима је тешко да у директном разговору постигну жељену стабилност, у таквом случају можда је боље за почетак укључити индиректну комуникацију попут писма, смс, мejла и сличног него одустати. Понекад је лакше изразити се писмено, а онда то може бити одскочна даска за директну комуникацију. Поље које вас доводи директно до циља.

Немојте имати превелика очекивања, не морате имати савршену комуникацију, будите задовољни што је имате уопште, јер ово заиста јесте период великих превирања у њиховом телу и души и колико год деловало да је вама тешко док они кулирају и нервирају све около, верујте њима је најтеже. Увек имајте то на уму и будите подршка свом тинејџеру. Покажите им колико их волите сваки дан. Не бисте веровали колико тинејџера мисли да их родитељи не воле, само због тог честог родитељског става да се љубав подразумева и да је не треба доказивати и показивати. Нежна реч, охрабрење, загрљај, пољубац, осмех, свакодневне вербалне и невербалне, ситне и крупније поруке љубави су неопходне. Новац и материјалне ствари као доказе избегавајте у широком луку. Не бојте се да ћете размазити дете ако покажете нежност. Љубав и контрола су две одвојене васпитне димензије. Сигурност тинејџера у љубав и подршку родитеља је стожер доброг међусобног односа . Тада ће тинејџер ваш дом доживљавати онако како би требало- као сигурну луку, а не као бојно поље.

images (2)

 

Школски психолог:  Санела Марковић

Posted in БИТИ РОДИТЕЉ ТИНЕЈЏЕРА | Leave a comment