Како помоћи тинејџеру да стекне самопуздање?

 

Желимо да наше дете позитивно вреднује себе и верује у своје способности јер је то основ његовог осећања личног успеха и среће. Није толико битно колико далеко ће догурати, какав углед и статус ће заузети у друштву, колико је важно да буду задовољни собом и срећни тамо где јесу, као и да се не плаше да иду у сусрет својим жељама. Имамо ученике који су одлични, ангажовани и за пример другима, а ипак им недостаје самопуздање и свакодневно се осећају несигурно. Зашто?

Кажу да је разлика између успешних и неуспешних људи у томе што успешни иду у сусрет ситуацијама упркос несигурности, док неуспешни одустају због те исте несигурности. Дакле већина нас, мање или више, осећа некакву стрепњу пред неким новим изазовом, али они храбрији ће је просто прихватити и кренути у акцију, са свешћу да ће вероватно грешити, али кроз грешке ће и учити и на тај начин јачати самопоуздање. Деца која су високо самокритична и очекују превише од себе, такозвани перфекционисти, чешће имају мањак самопуздања. Како да им помогнемо?

Прва и најважнија ствар је љубав, а шта друго? Већ смо спомињали колико је важно показати љубав сваки дан, вербално и невербално. Неки би то назвали беусловно прихватање- волети свог несносног тинејџера, без обзира на све и ставити му то до знања јасно и недвосмислено, што је чешће могуће. Хладан родитељски став даје поруку детету да није вредно, а чим није вредно родитељске љубави, како ће бити вредно било чега другог?

Друга важна ствар је критика. Дете које је учестало критиковано и за најситније ствари доживљава себе  мање вредним. Наравно да нећемо хвалити онда када није заслужено, али је врло важно на који начин се даје критика. Критика увек треба да буде упућена на понашање а не личност („Чини ми се да ниси добро ово урадио“ уместо “Неспособан си“) Разлика је огромна јер ово друго је својеврсна етикета која не оставља простор за промену. Код прве варијанте указујемо на грешку али комплетна порука коју вербално и невербално шаљемо треба да буде: Ти као особа вредиш, без обзира да ли нешто знаш или не знаш, радиш добро или погрешно, све то може да се промени и ја верујем да ти то можеш.

Често родитељи журе да што пре саопште критику, док похвалу избегавају јер се подразумева да деца треба да буду добра. То је ,наравно, погрешно јер свака особа без обзира на доб треба похвалу и некакву потврду околине да је њено понашање исправно. Међутим , ни саме похвале нису свемоћне и довољне. Раније се мислило да ће дете имати веће самопоуздање што га чешће хвалимо, међутим то није сасвим тачно. Претерано хваљење може да доведе до нереалне самопроцене и високог прецењивања, нарцисоидности и егоизма, што је друга крајност коју свакако не желимо јер ће то лоше утицати на социјалне односе такве особе. С друге стране честе похвале код хиперсензитивног детета могу да подстакну зависност од похвала других. Дете верује да не вреди уколико неко други не каже да вреди. Тако добијамо комформисте који чине оно што ће изазвати одобравање околине уместо да створи један стабилан и реалан самоувид у сопствене вредности.

Искрена похвала ће сасвим спонтано и природно изаћи из вас кад ваш тинејџер уради нешто вредно поштовања и одушевљења, свака похвала коју треба да смислите са циљем да оснажи ваше дете је неискрена и некорисна. Они врло често то и препознају и онда се осећају још лошије. Радије дајте конкретну информацију , утисак , разговарајте о томе, питајте како он/она то доживљава, шта је било добро, а шта лошије,  да ли је могло боље и како да се следећи пут постави, на тај начин ћете више допринети јачању њиховог самопуздања него што ћете празном , успутном фразом “Браво“, „Сјајно“ и сличним.

Гледајте да не стварате осећај кривице код своје деце“ Види сад како сам се изнервирала због тебе, скочио ми притисак“ „ Ти увек поквариш сваки леп моменат“ Такве реченице провоцирају  осећање кривице које иде руку под руку са недостатком самопуздања и депресивним мислима.

Избегавајте поређење деце са другима  јер то урушава самопоуздање и подстиче  нездрав такмичарски дух и негативне емоције према супарнику у такмичењу. Једина особа са којом дете треба да се такмичи је оно само, сто значи да сваки следећи пут треба да буде бољи од претходног пута, да победи себе, свој страх и несигурност.

Похвалите труд, онда када је изостао повољан исход или још боље извуците то из њих постављањем питања: Шта ти мислиш да је било добро у целој ситуацији? Дођите заједнички до позитивног оквира: Дао сам све од себе у том тренутку, научио сам како не треба, искусио сам нешто ново, суочио сам се са страхом…Створите код њих став да неуспех не значи неспособност, већ само још један степеник ка ономе што желе.

Подстичите дете да изазива себе, али не претерујте ако видите да доживљава пораз за поразом, некада су лествице сувише високо постављене, па је потребно да их спустите мало. Превелика очекивања родитеља врло често доводе до несигурности јер дете има осећај да никада неће бити довољно добро, шта год да уради, да увек треба више, боље, да мора бити перфектно. А будући да перфектно не постоји- ето повлачења и пасивности.

Разговарајте о дететовој свести о себи:  Шта волиш код себе, а шта не волиш, зашто? Помозите им да пронађу што више врлина које поседују, а можда нису ни свесни, наведите примере: Сећаш се онда кад си се супер снашла у оној ситуацији.. Ставите њихов фокус на све успехе које су постигли.

Дајте сопствени пример самопоузданог понашања, не одустајте, не одлажите, не трпите, кажите, заузмите се за себе, борите се за своје снове. Немојте рећи- нисам таква особа по природи јер самопоуздано понашање се учи у било ком периоду живота. Урадите то због њих ако већ нисте због себе.

Помозите им да одреде приоритете, не може свако бити добар у свему, заједно дефинишите топ листу вредности и онда их усмеравајте да енергију улажу у том правцу, уместо да је расипају около због неважних ствари.При постављању и остваривању циљева укажите им на важност поступности и кретања малим али сигурним корацима.

На крају крајева,  пробајте сагледати позитивне стране несигурности– наводи нас да се преиспитујемо, коригујемо и напредујемо, зар не? Ако бисмо били поптпуно сигурни у себе онда бисмо стагнирали,убеђени да је само небо изнад нас. Овако, подстакнути несигурношћу учимо, вежбамо, трудимо се да је превазиђемо и тако док испитујемо своје границе ми заправо дивно растемо као личности.

 

Школски психолог: Санела Марковић

Advertisements
This entry was posted in БИТИ РОДИТЕЉ ТИНЕЈЏЕРА, Oстали чланци. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s