Адаптација првака

knj

„Уписао је шта је хтео, али сада му се не допада.“

„Овај смер је претежак за њу, прећи ће у другу школу.“

„То му није била прва жеља, пробао је али не иде..“

„Одједном ређа слабе оцене, не знам шта се с њом дешава.”

„Не уме да се уклопи у друштво“

„Свађа се са професорима, сви су му криви“

Ово су најчешће реченице које родитељи наших првака изговарају када дођу да се пожале на проблем адаптације њихове деце на нову школску средину.

Проблем адаптације је ретко једнодимензионалан, то је низ потешкоћа које се преплићу и удружују, а онда у једном тренутку ескалирају и просто провоцирају потребу за променом. Природно је и зрело променити нешто када наиђемо на препреку, јер сама се највероватније неће склонити с пута, али врло често срљамо у радикалне промене, скрећемо с пута или одустајемо од пута, пре него што уопште покушамо да учинимо нешто да  бисмо је  прескочили и наставили својим путем даље. Конкретно, ако ваше дете показује понашање које личи на проблем адаптације, најпре активирајте све снаге детета, породице и школе уместо да исхитрено реагујете и решите да моментално потпишете исписницу. Као и већина проблема у животу и овај се решава у неколико ситних али сигурних корака, полако и поступно, без наглих одлука.

Свака промена у животу детета јесте потенцијално стресна ситуација и зато је сасвим природно очекивати одређене проблеме у учењу, дружењу и понашању када дете пређе из основне у средњу школу. Врло је важно како се родитељи поставе према тој промени на самом старту, какав ће јој предзнак дати: плус или минус. Промена не значи нужно нешто лоше и зато излистајте лепе стране овог искуства пре него што се деси, разговарајте о дететовим очекивањима, уверењима, осећањима, сетите се својих искустава, представите то као природну фазу коју сви доживљавају и преживљавају.

Важно је посматрати дете пажљивије у том периоду, водити рачуна да ли дете успешно савладава нове захтеве који се пред њега постављају. Уколико видите да их само решава, с муком али успешно, похвалите труд и сналажљивост, немојте жалити своје дете што мора да се мучи и правити проблем тамо где га нема. Ваше дете је само научило битну лекцију: некад морамо да истрпимо непријатност и потешкоће да би нам било боље и да бисмо се изборили за своју позицију.

Међутим, уколико приметите да му је потребна помоћ и да заиста не може само, најпре разговарајте да откријете прави проблем. Већ видим како неки од вас журе да реше проблем уместо детета тако што ће, например, одјурити у школу и тражити разговор са проблематичним наставником. Успорићемо мало овде. Ваше дете има потенцијал да се само избори са препреком. Ваља увек поћи од овакве позитивне претпоставке све док се не докаже супротно. Можда му је само потребна мала подршка са стране. Охрабрите га, потребну му је да осети да ви  верујете у њега, да би само веровало у себе. Заједнички осмислите стратегију превазилажења препреке, послужите се психолошком литературом, пратите свој заједнички  пројекат,вреднујте га, мењајте по потреби. Ово је јако важан корак, уколико га прескочите, пропустили сте шансу да ваше дете развија вештину фрустрационе толеранције која ће му у животу затребати барем једно хиљаду пута. Шта то значи бити фрустрационо толерантан? Препрека ће бити много а они ће бити спремни да их сами превазиђу тражећи решења уместо да падну, клону, бесне и одустану или се чак потпуно обесхрабре. Биће толерантни на фрустрацију. Схватиће и прихватиће да је фрустрација део живота, да није лако али је решиво и да је потребно бити довољно јак и способан да би се реаговало на адекватан начин. Дете тако сазрева у психички стабилну особу која преузима одховорност за своје поступке, а не у пасивно зависну личност која очекује од других (најпре родитеља) да одлучују уместо ње и решавају њене животне проблеме.

Дакле, проблем не решавате ви, већ ваше дете, уз вашу помоћ.

Који су то могући проблеми?

-Неразвијене радне навике.

Овде је проблем у недостатку разрађених метода учења, кампањско учење и неозбиљан приступ школским обавезама који се можда у претходној школи толерисао или је ученик успевао на „памет“ или „добро памћење“ да добије добре оцене. Насупрот томе, сада се можда захтева озбиљнији приступ, већи труд за савладавање стручних предмета, а критеријуми су строжији самим тим што је у питању виши степен образовања. Навике није лако мењати, али је итекако могуће, уз труд, жељу и подршку.

-Недостатак мотивације

Тренутни недостатак мотивације може да се јави ако дете није уписало шта жели па је у старту разочарано и не жели чак ни да да шансу школи или одређеном профилу. Овде је потребно тражити позитивне стране, развијати позитиван став према школи на различите начине нпр кроз ваншколске активности, детаљније упознавање школе ,зближавање са друговима из разреда, наставницима итд. Могућ узрок недостатка мотивације је и неки тренутни догађај који обузима сву пажњу детета нпр болест, развод, смрт блиске особе,…Тада не можемо ни очекивати лаку адаптацију, али је важно и да се дете не ослободи у потпуности од свих обавеза јер то може водити у депресивне мисли. Дете треба време, свој темпо и пуно подршке у овом случају. Недостатак мотивације може да буде и хроничан, када дете има неке друге приоритете у животу као например спорт, рад, хоби,…Потребно је помоћи детету да сагледа важност школовања у перспективи будућности.

-Лоша породична клима

Недостатак емотивне подршке у породици може бити узрок неприлагођености. Породица је уточиште, а ако уточиша нема дете је изгубљено и сувише слабо да се бори са проблемима. Овај проблем захтева дуготрајније и свестраније ангажовање свих чланова породице.

-Превише промена у животу детета

Бескрајни низ истовремених промена такође отежава овај процес. Треба задржати рутине колико год је могуће, задржати познате групе нпр. спортске, вршњачке, оне које су референтне, односно обезбеђују потребан осећај припадности и сигурности. Немојте планирати друге промене у то време, једна промена је доста.

-Притисак вршњака

Може се врло лако десити и промена става према школи због притиска вршњака (није кул бити одличан, ин је бежати са часова и сл.) Овде је у питању слаб карактер детета и снажна, а незадовољена потреба за прихватањем околине. Детету треба помоћи да се одупре притисцима и следи сопствене идеале. Ин је имати сопствено Ја.

-Неприлагођено дете

Дете може једноставно да одскаче из социјалне околине, да се не уклапа  ни у једну групу из разних разлога. То може бити проблем који се вуче још из основне школе. Овакви проблеми се чешће одражавају на социјализацију него на оцене. Уколико проблеми нису неуротске природе, довољно је да дете охрабримо да буде оно што јесте, али и да сасвим сигурно може да пронађе сродну душу у новој средини, уколико се потруди.

-Дете очекује да се школа прилагоди њему

Дете треба да се прилагоди школи, а не обрнуто. То не могу да схвате егоцентрична, презаштићена деца, попустљивог васпитања, са такозваним спољашњим локусом контроле( други су криви за све што не ваља). Овакво понашање неретко је одраз родитељског става и због тога је у овом случају родитељ обично несвестан проблема.

-Непотпуна адаптација

Може се десити да су оцене добре, а  уклапање у друштво проблем или обрнуто. Овде лежи потенцијал јер једно може бити мотиватор за друго. У помоћ позовите реченице типа „Ако желиш да останеш са тим друштвом биће потребно да завршиш разред са позитивним оценама“ или „Пробај да се уклопиш у друштво тако што ћеш им помоћи да уче“

Уочили сте проблем, подржали дете у борби са проблемом, али ништа се значајно не мења? У том случају крећемо корак даље, тражимо сарадника унутар школе. Прва особа која вам стоји на располагању јесте одељенски старешина. Разговор са одељенским старешином вам може обезбедити вишестрани поглед на проблем и заједнички ћете сложити слагалицу. Оно што се дешава у школи и оно што се дешава у кући врло често има мало додирних тачака јер се дете просто прилагођава на различит начин различитим срединама. У неким случајевима ова сарадња ће бити довољна- ојачали сте снаге, укључили школу као савезника, а не као непријатеља који даје санкције, не знајући шта се крије иза одређеног понашања. То много значи. Дете осећа да није само, осећа се сигурније јер има двојаку подршку, схвата да је још некоме стало, да је борба заједничка. Очекивања више људи могу бити стимулативна.

Када приметите да проблем почиње да омета дете у свакодневном функционисању, утиче на расположење, навике, сан, апетит, здравље и слично, то је знак да би требало активирати педагошко- психолошку службу школе. Саветодавни рад ће понекад бити потребан само детету, а понекад и самим родитељима. Овај корак подразумева мало дужи, континуиран процес, промене се не могу очекивати преко ноћи. Често питање јесте колико дуго чекати? Универзални одговор не постоји јер је у питању индивидуални приступ, али треба знати да је сасвим природно да процес адаптације траје неколико месеци (3 до 6), а понекад и читаву годину. Важно је да се реагује на време и важно је знати да исписивање из школе јесте тек крајња солуција, када исцрпимо све снаге и могућности, а резултата нема.

Ако хоћемо да одредимо тачан тренутак када можемо рећи- прилагођавање је готово, онда је то време када ученик за школу може да каже “Моја школа“, за разредног старешину “Моја разредна“ итд. Дакле, идентификација ученика са школом и разредом као групом је оно што очекујемо, али резултати попут редовног похађања наставе, школског успеха у складу са могућностима детета и адекватне социјализације је оно што нам је дефинитивни показатељ успешне и комплетне адаптације.

уч      осмех

школски психолог: Санела Марковић

This entry was posted in БИТИ РОДИТЕЉ ТИНЕЈЏЕРА, Oстали чланци. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s